IN MEMORIAM

JOVAN SAVIĆ

U Banja Luci je iznenada, 27. 10. 2006. g. preminuo naš dugogodišnji prijatelj, saradnik i kolega, profesor Jovan Savić. Na Univerzitetu u Banja Luci, na Katedri za psihologiju je predavao Opštu psihologiju ali se bavio i drugim oblastima – razvojnom, socijalnom a pred kraj svoje karijere, govorio je da mu je najveća radost postala rad sa studentima u oblasti psihologije umetnosti jer je slobodniji, izlazi izvan okvira standardne psihologije, kreće se kroz galerije i mesta gde žive ljudi i tako uči zajedno sa njima“.

Jovan Savić je bio poznat kao predavač, pedagog, istraživač i primenjeni psiholog u akciji, koji je do poslednjeg trenutka ostao vezan za ljude i zajednicu iz koje je ponikao i čije je teško breme i sam plemenito nosio. Svoje godine ratnog detinjstva i zatočeništva je, po izbijanju ratnih sukoba u Jugoslaviji 1990., pretočio u aktivan odgovor na kolektivno stradanje, borbu za očuvanje dečije igre i ljudske nade. Učestvovao je sa optimizmom i poverenjem u građenju i „učenju za razvoj“, kako je bilo ime njegove sekcije, koju je svakog novembra organizovao u okviru naučnog skupa „Jedinstvo nauka danas“, u Banja Luci.

Na komemoraciji koja je na Filozofskom fakultetu u Banja Luci održana 28. 10. 2006 bilo je više stotina prisutnih, od kojih je većina ostala izvan slušaonice, jer prostor nije mogao da prihvati sve koji su želeli da mu na taj način odaju počast.

Poslednjih 10 godina je proveo u radu sa decom i ljudima pogođenim ratom u okviru „Zdravo da ste“ organizacije Republike Srpske, čiji je pokretač i osnivač bio.

Treba reći da je otišao na način na koji je i živeo, tiho, bez buke, bez problema, ostavljajući svoju porodicu, prijatelje i saradnike u teškom šoku ali sa jakim utiskom optimizma i dobrote koja je ostala kao trag. Saradnja i zajedničko putovanje sa njim obeleženo je dubinom, pometnjom i čestim smehom, kao kad je preko okeana poneo putnu torbu ali zaboravio kljuc, zapisao englesku adresu ćirilicom tako da je više nije razumeo, zalutao pa umesto u sobu sa prijateljima ušao u kavez sa pudlicama…

Iz oproštajnog govora Teodora , u ime “Zdravo da ste” Republike Srpske, 28. 10. 2006:

Otkrivao si veličinu običnih ljudi koji rade i ponašaju se istinski onako kako misle, govore i osjećaju. Savjetovao si nas da napustimo brzinu i ritmove kratkoročnih ciljeva. Jedna od tvojih priča imala je ovu poentu:
„Dok smo pješačili napredovali smo sporo i naša duša mogla je da nas prati, sada idemo suviše brzo i ako nastavimo tako naša duša neće moći da nas stigne, ostaćemo bez duše...“

U ime Zdravo da ste Srbije, 31.10. 2006
Bojana Škorc
(Psihološke novine, List društva psihologa Srbije, novembar 2006)